Nedelja posvećena poremećajima ishrane – koliko smo spremni da p(l)atimo “idealan“ izgled

• 

Poremećaji ishrane sve su češći problem sa kojim se bore pretežno mladi ljudi, pogotovo devojke. Termin “poremećaji ishrane“ odnosi se na stanja u kojima se unos hrane i telesna težina manipulišu u pokušaju da se reše ili prikriju unutrašnji i spoljašnji problemi prilagođavanja (H. Bruh, 1973). U poremećaje ishrane spadaju anoreksija nervoza i bulimija nervoza, koje su u sve većem porastu i koje mogu dovesti do ozbiljnih posledica ukoliko se ne prepoznaju i ne leče na vreme, uz adekvatnu psihijatrijsku, psihološku i socijalnu podršku.

Koliko god da slušamo o poremećajima ishrane, postoji prostor da se ova tema učini pristupačnijom što većem broju ljudi i da se osobe sa poremećajima ishrane još više ohrabre da potraže pomoć. Da li su nerealni standardi lepote koje postavlja današnje doba, društvene mreže, svetske zvezde i modne kuće koje diktiraju trendove, ali i masovno omogućavanje da se na društvenim mrežama komentariše sve, pa i nečiji izgled, doprineli da se razvije plodno tlo koje povećava šansu za javljanje poremećaja ishrane?

Mršavost kao ideal lepote

Kroz istoriju, ponašanja slična simptomima poremećaja ishrane bila su deo društveno prihvaćenih praksi. U starom Rimu elita je imala posebne prostorije za prejedanje i povraćanje kako bi nastavili da jedu (Kostin, 2007). U Viktorijanskom dobu mršavost je simbolizovala visoki status, jer je samo elita mogla da priušti život bez fizičkog rada. Popularni korseti dodatno su naglašavali ideal mršavog struka.

Tokom 1920-ih u SAD-u, „Flapper“ stil doneo je opsesiju vitkošću, a žene su pribegavale rigoroznim metodama mršavljenja, uključujući povraćanje (Chernin, 1981). Susan Bordo ističe da je povraćanje postalo način da žene iz viših slojeva pokažu kontrolu nad svojim telom, što je povezano s moći i statusom (Bordo, 1993).

Danas je privid kontrole nad telom i dalje ključni simptom anoreksije i bulimije, često povezan s pasivnošću, podređenošću i niskim samopouzdanjem. U društvu koje vrednuje žensku kontrolu nad telom kao merilo uspeha, ekstremne metode poput izazvanog povraćanja postale su prepoznatljiva praksa povezivana s moći i statusom (Bordo, 1993).

,,U društvu u kojem je kontrola nad telom postala ključni element u definisanju ženske vrednosti, metode poput izazvanog povraćanja su se razvile kao ekstremna, ali prepoznatljiva praksa koja se povezivala sa moći i statusom žene (Bordo, 1993).”

Anoreksija nervoza

Osnovni simptom anoreksije je opsesivna želja za mršavošću, praćena strahom od gojenja. Osobe sa anoreksijom izbegavaju hranu kako bi kontrolisale težinu, ali su istovremeno opsednute razmišljanjem o njoj. Slika sopstvenog tela je iskrivljena – uprkos ekstremnoj mršavosti, one se i dalje vide kao gojazne i nezadovoljne su svojim izgledom. Ideja mršavosti postaje ključna vrednost, iako izgladnjivanje izaziva ozbiljne zdravstvene posledice. Iako ne gube stvaran apetit, ne osećaju glad na uobičajen način (Bruh, 1973). Strogo mere obroke, broje kalorije, razvijaju rigidne rituale vezane za ishranu i provode sate u iscrpljujućem vežbanju.

Anoreksija nervoza najčešće pogađa mlade devojke, obično između 14. i 16. godine, pri čemu je najveći rizik od 15 do 19 godina. Pojavljuje se 10 do 20 puta češće kod žena nego kod muškaraca.

Postoje dva tipa anoreksije – bulimični (purgativni) i restriktivni. Bulimični tip karakterišu epizode prejedanja i povraćanja uz strogu dijetu i gubitak težine, dok restriktivni tip podrazumeva klasičnu anoreksiju bez epizoda prejedanja. Ovi tipovi se mogu smenjivati.

Faktori koji utiču na javljanje anoreksije

Genetska predispozicija igra značajnu ulogu u razvoju anoreksije, dok stresne situacije i traume mogu delovati kao okidači kod onih koji su već skloni ovom poremećaju (Kaye et al., 2004; Russell, 1979). Kod mladih žena sa simptomima anoreksije često postoji povezanost perfekcionizma i vrednovanja izgleda, pri čemu visoka očekivanja roditelja mogu ograničiti njihovu samostalnost i usmeriti ih ka ispunjavanju tuđih, a ne sopstvenih potreba (Sherry et al., 2009 prema Lazarević, Batinić, Gvozden).

Hilda Bruh ističe da su osobe sa anoreksijom zavisne, sklone perfekcionizmu i poslušnosti, često podređene roditeljima koji kroz njih traže potvrdu sopstvene vrednosti. U takvim porodicama naglasak je na uspehu i savršenoj spoljašnosti, dok problemi ostaju nerešeni. Anoreksija se može javiti u adolescenciji kao način uspostavljanja autonomije i kontrole nad sopstvenim telom.

Pritisak vršnjaka, idealizacija mršavosti i socijalne norme dodatni su faktori rizika, posebno među adolescentima (Stein et al., 2007; Puhl & Brownell, 2001). Prekomerna briga o fizičkom izgledu, intenzivno vežbanje i restriktivne dijete često prerastaju u nekritičnu opsesiju, dodatno doprinoseći razvoju poremećaja ishrane (Schaal & Nizard, 2003).

• 

Bulimija nervoza

Bulimiju nervozu karakterišu ponavljajuće epizode prejedanja, nakon kojih osoba primenjuje ekstremne metode kako bi sprečila dobijanje na težini – povraćanje, upotreba laksativa (lekovi koji izazivaju izbacivanje hrane iz organizma), preterano vežbanje ili izgladnjivanje (Kontić et al., 2012). O ovom poremećaju se do skoro govorilo manje nego o anoreksiji, zato što osobe sa bulimijom imaju najčešće normalnu kilažu, ili su gojazne, a na početku se prejedaju i povraćaju krišom, ne govoreći nikome o čemu je reč, pa tako može proći mnogo vremena dok se obrati nekome za pomoć ili ispriča o problemu.

• 

Bulimija nervoza može biti rezultat kombinacije različitih faktora, uključujući genetske predispozicije, jer osobe s porodičnom istorijom poremećaja ishrane imaju povećan rizik za nastanak istih (Strober et al., 2000). Takođe, veliki uticaj imaju biološki faktori, poput disfunkcije serotoninskog sistema koji utiče na impulsivnost i regulaciju apetita (Kaye et al., 2005). Traumatska iskustva, uključujući seksualno, fizičko ili emocionalno zlostavljanje povećavaju rizik od poremećaja ishrane (Wonderlich et al., 2001), kao i dijetetske restrikcije, jer ekstremne dijete i ograničavanje unosa hrane često prethode epizodama prejedanja i ponašanja koje će to da kompenzuju, kao što je povraćanje (Polivy & Herman, 2002).

Društvene mreže i poremećaji ishrane

Kada su anoreksija i bulimija nervoza u pitanju, virtuelni svet i nametanje raznih trendova putem TikTok-a, Instagrama i ostalih popularnih društvenih mreža, ne daju optimistično predviđanje zastupljenosti ovih poremećaja u budućnosti. Trendovi se smenjuju, a društvo vrši veliki pritisak da se ti, nekada i nemogući trendovi, isprate. Adolescenti, čiji se identitet još uvek oblikuje, a slika o sebi zavisi od spoljne potvrde i društvenih komentara, na društvenim mrežama susreću ideal lepote koji je visoko vrednovan. Prirodno se javlja želja za prihvatanjem i dostizanjem tog poželjnog izgleda, ali retko se postavlja pitanje šta stoji iza privlačnih fotografija – izgladnjivanje, skupi lekovi koji smanjuju apetit, laksativi, fotošop ili strogi ugovori koji zahtevaju očuvanje “savršene” figure. Tako nastaje začarani krug težnje za idealnim fizičkim izgledom, pribegavanja restriktivnim metodama i postepenog uvođenja sve strožih mera u pokušaju da se taj ideal održi. Čak i savremene kampanje koje promovišu prihvatanje tela, bez obzira na oblik, često gube snagu usled kontradiktornih poruka – s jedne strane, glorifikuje se mršavost, dok se s druge potencira prihvatanje gojaznosti, zanemarujući zdravstvene posledice oba ekstrema. Društvene mreže, mediji, časopisi, revije, uvek su na klackalici i nikako ne mogu da nađu pravu meru kako da pošalju poruku da se sopstveno telo prihvati i voli kakvo god da je. Uz dvostruke poruke, fotošopove, sjajna slova kojima jednostavno piše ,,voli sebe i svoje telo”, dok je broj obolelih od poremećaja ishrane je u stalnom porastu.

Istraživanja pokazuju da intenzivna upotreba društvenih mreža, poput Instagrama, Facebooka i TikToka, može pojačati želju za mršavljenjem i povećati rizik od poremećaja ishrane (Fardouly et al., 2015). Mladi se često povezuju s influenserima i poznatim ličnostima koji promovišu ekstremnu mršavost kao ideal, što može doprineti razvoju anoreksije i bulimije, posebno kod osoba sa predispozicijom za ove poremećaje (Tiggemann & Slater, 2014).

Takođe, filteri na društvenim mrežama, koji iskrivljuju stvarnu sliku tela, mogu biti dodatni faktor rizika. Influenseri koji propagiraju restriktivne dijete, brzo mršavljenje i nerealne standarde lepote negativno utiču na percepciju sopstvenog tela i doprinose razvoju poremećaja ishrane (Fardouly et al., 2018, 2020).

• 

• 

Kako pružiti adekvatnu pomoć i podršku?

Lečenje poremećaja ishrane zahteva sveobuhvatan pristup koji obuhvata psihoterapiju, nutricionističku podršku, medikamentnu terapiju i, u težim slučajevima, hospitalizaciju. Nutricionisti pomažu pacijentima da razviju zdrav odnos prema hrani i uspostave uravnotežen plan ishrane, dok se antidepresivi mogu koristiti za lečenje anksioznosti i depresije koje prate ove poremećaje (Kaye, 2001). U težim slučajevima, hospitalizacija je neophodna za stabilizaciju fizičkog zdravlja. Grupna terapija pruža podršku kroz deljenje iskustava.

S obzirom na ozbiljan uticaj poremećaja ishrane na kvalitet života, ključno je informisanje, razumevanje i stvaranje sigurnog i podržavajućeg okruženja. Postavlja se pitanje kako sprečiti ljude da pribegnu striktnoj dijeti, izgladnjivanju, prejedanju ili povraćanju u pokušaju da dostignu nerealne ideale lepote?

Prevencija počinje edukacijom dece o zdravim navikama u ishrani i razumevanju da hrana nije samo pitanje izgleda, već i opšteg zdravlja. Razvijanje pozitivnog stava prema sopstvenom telu, prihvatanje nesavršenosti i otvorena komunikacija u porodici mogu značajno doprineti zaštiti mladih. Osim porodice, važnu ulogu imaju prijatelji, škola i šira zajednica.

U eri društvenih mreža od suštinske je važnosti ukazati na to da sve fotografije ,,idealnih” ljudi sa ,,idealnim” telom prolaze kroz fotošop, filtere i preradu pre nego što ih mi ugledamo na društvenim mrežama, te da su ti standardi nedostižni i konstantno juriti za njima doneće nam više štete nego koristi. Samo kroz razumevanje, podršku i promenu društvenih normi možemo stvoriti svet u kojem se ljudi ne okreću protiv svog tela i ne plaćaju fizičkim i mentalnim zdravljem takozvani idealan izgled kome se društvo divi, ne znajući šta se nalazi iza fotografije, već sebe percipiraju kao fizički i psihološki složena bića, sa poštovanjem prema sopstvenom telu.

• 

• 

Reference:

1. Bordo, S. (1993). Unbearable weight: Feminism, Western culture, and the body. University of California Press.
2. Bruh, H. (1973). Poremećaji ishrane: Anoreksija i bulimija nervoza. Psychological Press.
3. Chernin, K. (1981). The hungry self: Women, eating, and identity. Harper & Row.
4. Fairburn, C. G., & Harrison, P. J. (2003). Eating disorders. The Lancet, 361(9355), 407-416.
5. Fardouly, J., Diedrichs, P. C., Vartanian, L. R., & Halliwell, E. (2015). Social comparisons on social media: The impact of Facebook on young women’s body image concerns and mood. Body Image, 13, 38-45.
6. Fardouly, J., Pinkus, R. T., & Vartanian, L. R. (2018). Social comparisons on social media: The role of Facebook in the body image concerns of young women. Body Image, 26, 70-80.
7. Fardouly, J., Vartanian, L. R., & Halliwell, E. (2020). Social comparisons on social media: The influence of social comparison on body image and eating disorders. Journal of Social and Clinical Psychology, 39(3), 186-205.
8. Kaye, W. H. (2001). Anorexia nervosa and related disorders: A clinical guide. Guilford Press.
9. Kaye, W. H., Bulik, C. M., Thornton, L., Barbarich, N., & Masters, K. (2004). Personality and disorders in anorexia nervosa and bulimia nervosa. Journal of Abnormal Psychology, 113(3), 402-409.
10. Kaye, W. H., et al. (2005). Biologic models of anorexia nervosa. The Journal of Clinical Psychiatry, 66(4), 462-468.
11. Kostin, M. (2007). Sociologija ishrane i istorija poremećaja ishrane u antici. Publisher.
12. Polivy, J., & Herman, C. P. (2002). Causes of eating disorders. Annual Review of Psychology, 53, 187-213.
13. Puhl, R., & Brownell, K. D. (2001). Bias, discrimination, and obesity. Obesity Research, 9(12), 788-805.
14. Russell, G. F. M. (1979). Anorexia nervosa: A review of its development and treatment. Psychological Medicine, 9(3), 461-468.
15. Schaal, K., & Nizard, C. (2003). The impact of exercise on eating disorders: A review. Sports Science Review.
16. Sherry, D., et al. (2009). Parent-child relationships and anorexia nervosa: A longitudinal study. Clinical Child Psychology Review, 4(5), 232-246.
17. Stein, D., et al. (2007). Psychosocial risk factors for anorexia nervosa. Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry, 46(5), 578-585.
18. Strober, M., et al. (2000). Genetic and environmental influences in anorexia nervosa. American Journal of Psychiatry, 157(12), 2082-2088.
19. Sullivan, P. (2002). Mortality in anorexia nervosa. American Journal of Psychiatry, 159(12), 1885-1891.
20. Tiggemann, M., & Slater, A. (2014). NetGirls: The Internet, Facebook, and body image concern in adolescent girls. International Journal of Eating Disorders, 47(6), 630-643.
21. Wonderlich, S. A., et al. (2001). Eating disorders and trauma: The role of traumatic experiences. Archives of General Psychiatry, 58(3), 288-295.
22. Zanarini, M. C., et al. (2004). Personality disorders in anorexia nervosa. Journal of Abnormal Psychology, 113(3), 430-437.