Onlajn diskurs o mentalnom zdravlju

Društvene mreže, još od dana MySpace-a pa sve do danas najpopularnijeg TikToka, postale su epicentar najrazličitijih ljudskih doživljaja. Bilo da je u pitanju naš mali ali izabrani virtuelni prostor, ili se radi o kreiranju objava koje puštamo u etar pred mogućnošću da dođu do čak nekoliko miliona ljudi, deluje da retko šta danas imamo “samo za nas”. Sa naših profila, mi delimo lepe zalaske sunca, nalazimo informacije koji nam menjaju ili učvršćuju stavove, zaljubljujemo se. Na kraju krajeva, i ovaj tekst je nešto na šta će većina ljudi naići upravo putem društvenih mreža.

Kao i sve drugo, koliko god svakodnevno i sitno, ili veliko i bitno, i mentalno zdravlje je tema koja predstavlja neiscrpan izvor za diskusiju na društvenim mrežama. Koji god sadržaj da pratite na Instagramu, TikToku, ili Tviteru, neminovno je da će priča o mentalnom zdravlju doći do vaših početnih strana. Takve objave uglavnom srećemo u dva oblika – priče stručnjaka iz ove oblasti koji pokušavaju da raznolike koncepte iz psihologije i psihoterapije približe drugim ljudima, ili ljudi koji dele svoja lična iskustva sa određenim poteškoćama ili krizama. I jedni i drugi doveli su do toga da se stvori utisak da, odjednom, svi sada imaju “te depresije, anksioznosti i ADHD”. Ovaj utisak, naravno, ne predstavlja tačnu činjenicu, jer iako krize mentalnog zdravlja jesu u porastu kao posledica društveno-ekonomskih uslova današnjice, pojava da ljudi svoja iskustva tih kriza dele sa internetom nije nova. Štaviše, tu je otkad i sam internet, i zato, krenimo s ovom pričom od početka…

“Ali, mama, ovo nije faza!” – MySpace i Emo subkultura

Pre nego što smo foto-albume u sajberprostoru replicirali u obliku Instagrama, i futrolu sa diskovima zamenili Netfliksom, na internetu smo pisali pisma, to jest, mejlove. Ubrzo potom, nastali su i blogovi i platforma koje se neki možda i ne sećaju – MySpace. Ova platforma je bila prethodnica svih društvenih mreža koje koristimo danas, i pored povezivanja sa prijateljima, jedna od njenih funkcija bila je slična pisanju dnevnika. Već uz tu činjenicu, postaje jasno kako su neka intimna iskustva i teškoće postali nešto što mladi dele sa njihovom okolinom, koja postaje šira nego što je bila kada interneta nije bilo.

Druga bitna stavka koja je bitna kada pričamo o ovom periodu, jeste to da je to period kada nastaje Emo subkultura. Poreklo ove subkulture vidimo najviše u muzici ranih dvehiljaditih, koja je negde između roka i metala, i koja primarno obrađuje teme patnje na vrlo otvoren i ranjiv način. Tokom osamdesetih godina prošlog veka se rodio pank, a nešto kasnije i grandž, koji su takođe kroz muziku obrađivali teme vezane za teškoće u adolescenciji, međutim emo muzika to radi na mnogo osetljiviji način, sa sličnom količnom agresije u zvuku, ali mnogo manje u tekstovima.

Fanovi ove muzike stvorili su svoju subkulturu, a svoja iskustva sa tugom, depresivnošću i anksioznošću delili su upravo na svojim blogovima i MySpace profilima, i na neki način, to predstavlja početak popularnog diskursa o mentalnom zdravlju na internetu. U ovo vreme, gotovo sav sadržaj na temu mentalnog zdravlja ticao se ličnih iskustava, i nije bilo toliko dodirnih tačaka sa stručnom terminologijom i specifičnim dijagnozama. 

Prema jednom istraživanju, ovaj vid pisanja virtuelnog dnevnika ima terapijsko dejstvo samo po sebi, ali i jer su na ovaj način tinejdžeri dolazili do sistema podrške koji će ih razumeti  (Tan, 2008). Iako je to pozitivna pojava, ne može se negirati ni činjenica da postoje slučajevi dece koja su se okrenula tmurnim raspoloženjima jer je to u tom trenutku bilo “kul”.

“Jer ti i ja, mi smo rođeni da umremo” – melanholičnost ere Tumblr-a

Svako ko je bio srednjoškolac i uveliko deo internet kulture u periodu od 2010. do 2018. godine, verovatno se seća porasta popularnosti izvođača poput Lana del Rey, The 1975, The Neighbourhood, Arctic Monkeys, Marina & The Diamonds, ali i filmova kao što su Girl, Interrupted, The Virgin Suicides, 500 Days of Summer, Scott Pilgrim vs. The World i The Perks of Being a Wallflower. Zajednička tema koja se obrađuje kako kroz muziku navedenih izvođača, tako i kroz ove filmove, jeste kako je to kad si drugačiji i kad se ne uklapaš gde god da se nađeš. Način na koji su ovi likovi drugačiji i specijalni, jesu upravo njihove razvojne krize i teškoće sa depresivnošću i anksioznošću. 

Na neki način, ovaj “trend” predstavlja smislen sled nakon vrhunca Emo kulture, jer su same teme relativno slične, promenio se samo medijum i estetika koja ih prati. Upadljive stajlinge, puno dramatične crne boje i kontrasta, zamenili su nežniji sentimenti, crno-bele slike, i generalno pristupačniji ton.

Isečci i citati iz navedenih filmova, ali i raznih knjiga sa sličnom tematikom, najčešće su deljeni upravo na platformi Tumblr, i je zato bilo bitno uzeti u obzir i vizuelnu estetiku koja je bila najpopularnija u ovom periodu. Te objave pratile su i priče o ličnim iskustvima ljudi, i verovatno zbog te “nežnije” estetike koja je pratila diskusije o ne samo depresivnosti, već i samopovređivanju i suicidalnosti, na internetu počinjemo da srećemo pojam “romantizacije mentalnih poremećaja”.

Posledica ovoga bila je pojava da kako u virtuelnom prostoru, tako i van njega, tinejdžeri odlaze korak dalje od želje da naiđu na razumevanje – oni, na neki način, priželjkuju da imaju baš te poteškoće. Može se reći da je bilo i pozitivnih posledica, i da je došlo do boljeg razumevanja šire javnosti, jer se o ovim problemima pričalo više nego ikada, a razbijanje predrasuda i tabua koji okružuju ovu temu je jako bitno. Međutim, ova era internet kulture pokrenula je večito pitanje, na koje verovatno još dugo nećemo imati definitivni odgovor – gde se završava tabu, a gde počinje trend? 

#TikTokDiagnosis 

TikTok, kao društvena mreža koja privlači najviše pažnje poslednjih par godina, jeste platforma na kojoj nalazimo i najekstremnije primere diskursa vezanog za mentalno zdravlje. Nešto što svakako najviše zapada za oko jesu videi u kojima, uglavnom tinejdžeri, dele svoja iskustva sa ADHD-om, autizmom, ili/i disocijativnim poremećajima. Pored ovakvih videa, neretko se nailazi i na format gde osoba navodi simptome, a sam video počinje rečenicom poput “Ukoliko i ti imaš ove simptome, verovatno imaš autizam/ADHD!”

Pre svega, moramo razumeti da se potreba za deljenjem ovakvog sadržaja primarno zasnivala u želji da se nađe zajednica, ali i pomoć. Najveći broj ovih videa dolazi nam od tinejdžera iz Sjedinjenih Američkih Država, sada već globalno poznatih po lošem zdravstvenom sistemu i manjkom zvaničnih resursa koji bi ljudi mogli da iskoriste, na šta ukazuju i rezultati jednog istraživanja koje je pronašlo korelaciju između ove pojave i niske pismenosti i obaveštenosti kada je u pitanju mentalno zdravlje (Pretorius, McCashin, & Coyle, 2022). Samim tim, oni su na neki način prepušteni sami sebi, a s obzirom na godine u kojima se nalaze, ne iznenađuje da su posegli upravo za onime što je njima poznato – TikTok.

Još jedna zanimljivost koja privlači pažnju kod TikToka u odnosu na sve prethodne društvene mreže, jeste grupa poremećaja koji su “u trendu”. Depresivnost i anksioznost zamenili su autistični spektar i hiperkinetički poremećaj, a simptomi ovih pre svega kompleksnih dijagnoza, svode se na banalna ponašanja i doživljaje koji iako mogu da budu njihovi pokazatelji kada znamo celinu kliničke slike, su takođe i ponašanja i doživljaji koje imamo svi, bez obzira na to koje poteškoće imamo, i da li ih uopšte imamo.

Granica između sadržaja koji je čitsto humorističan i sadržaja koji ima i temelj u naučnim činjenicama, na ovoj mreži izuzetno je tanka, te se dovodi u pitanje da li mladi ljudi koji taj sadržaj konzumiraju znaju da je prepoznaju. 

Potraga za zajednicom i razumevanjem, pa i želja da se pomogne drugima koji imaju probleme slične našima, nisu nešto negativno. Takođe, glas ljudi koji te probleme imaju podjednako bitan, ponekad i bitniji, kao i glas stručnjaka. Međutim, laička tumačenja ovih kompleksnih stanja i olako prisvajanje dijagnoza, bez savetovanja sa psihologom, psihoterapeutom, ili psihijatrom, u široj slici ipak može imati više štete nego koristi.

Da li je sve, zaista, toliko crno?

Pre davanja odgovora na ovo pitanje, vratimo se na nešto što je zajedničko svim opisanim erama na internetu – najpopularniji diskurs jeste vođen od strane tinejdžera koji dolaze iz zemalja Zapadne Evrope i Severne Amerike. Ovo nije nužno ni dobro ni loše, ali ima jako bitne društveno-ekonomske implikacije koje ne možemo da ignorišemo kada se susrećemo s ovim sadržajem, jer kao što znamo, niko od nas ne živi u vakuumu, i naša iskustva, čak i ona virtuelna, postoje u okviru upravo tih implikacija. I pre nego što sav sadržaj ove vrste otpišemo kao kategorički loš, možda bi prvi korak bio da ga pogledamo kritički, upravo sa ovim činjenicama na umu. 

Glavna negativna posledica na koju nailazimo jeste to da ljudi podržavaju, i čak produbljuju, svoje teškoće time što pronalaze grupe istomišljenika, i tu se u svojon potrazi za zajednicom i boljim razumevanjem samih sebe zaustavljaju. I upravo je zato jako bitno razvijati i negovati kritički duh i otvorenost uma, kao i spremnost da se čuje tuđe mišljenje i konsultuje sa stručnjacima. Na taj način, imamo sigurnu mogućnost da ovaj deo evolutivnog razvoja okrenemo u ipak malo više pozitivnom smeru. Pružajući novim generacijama pravi alat i veštine, umesto otpisujući sve što rade kao “sebično privlačenje pažnje”, povećavamo šanse da će oni digitalnu (r)evoluciju držati pod kontrolom. Prvi korak svakako jeste prepoznavanje da ta želja da “privučemo pažnju”, budemo viđeni, i pronađemo razumevanje od strane ljudi koji mogu da budu naš sistem podrške, jeste jedna od potreba koja nas čini ljudima, i u svojoj srži nikako ne može biti loša i nova, to mogu biti samo načini na koje je izražavamo.

Isidora Spasić
studentkinja psihologije

Literatura

1. Bonabi, H., Müller, M., Ajdacic-Gross, V., Eisele, J., Rodgers, S., Seifritz, E., Rössler, W., & Rüsch, N. (2016). Mental Health Literacy, attitudes to help-seeking, and perceived need as predictors of mental health service use. Journal of Nervous & Mental Disease, 204(4), 321–324. https://doi.org/10.1097/nmd.0000000000000488 
2. Jovanović Divac Mirjana, & Svrakic, D. M. (2017). Granična ličnost I njena različita lica: Šta Su Poremećaji Ličnosti. Imago Clio.
3. McCashin, D., & Murphy, C. M. (2022). Using TikTok for public and Youth Mental Health – A systematic review and content analysis. Clinical Child Psychology and Psychiatry, 28(1), 279–306. https://doi.org/10.1177/13591045221106608
4. M. Definis-Gojanović et al.: Suicide among Teenagers and the Emo Subculture, Coll. Antropol. 33 (2009) Suppl. 2: 173–175
5. Pretorius, C., McCashin, D., & Coyle, D. (2022). Mental health professionals as influencers on TikTok and Instagram: What role do they play in Mental Health Literacy and help-seeking? Internet Interventions, 30, 100591. https://doi.org/10.1016/j.invent.2022.100591
6. Rafla, M., Carson, N. J., & DeJong, S. M. (2014). Adolescents and the internet: What mental health clinicians need to know. Current Psychiatry Reports, 16(9). https://doi.org/10.1007/s11920-014-0472-x
7. Seko, Y., & Lewis, S. P. (2016). The self—harmed, visualized, and reblogged: Remaking of self-injury narratives on Tumblr. New Media & Society, 20(1), 180–198. https://doi.org/10.1177/1461444816660783
8. Shrestha , A. (2018). Echo: the Romanticization of Mental Illness on Tumblr. The Undergraduate Research Journal of Psychology at UCLA, 5(Spring 2018), 69–80.
9. Tan , L. (2008). Psychotherapy 2.0: MySpace® Blogging as Self–therapy. American Journal of Psychotherapy, 62(2), 143–163.