,,Ma to ti je sve u glavi!“ – psihosomatski poremećaji, da li bol dolazi ili je sami stvaramo?
Telo bez duše i duša bez tela – da li je moguće?
Psihosomatski poremećaji predstavljaju most između duše i tela. Iako je termin ,,psihosomatski” prvi put upotrebio nemački lekar Johann Kristijan Avgust Hajnrot u 19. veku prilikom lečenja insomnije, o povezanosti duše i tela govorili su davno Sokrat i Hipokrat, smatrajući da telo bez duše i duša bez tela ne mogu. Sokrat je rekao da ne možemo izlečiti telo, ako ne lečimo dušu. Upravo ova oboljenja jesu pokazatelj koliko je nega mentalnog zdravlja važna karika u očuvanju telesnog zdravlja i da postoji dvostruka veza i uzajamno delovanje ova dva sistema ljudskog bića. Tako da rečenica: ,,U zdravom telu – zdrav duh” podrazumeva i ,,U zdravom duhu – zdravo telo”.
Šta su psihosomatski poremećaji?
Psihosomatski poremećaji su telesna oboljenja nastala pod uticajem psiholoških faktora. Iako ova oboljenja podrazumevaju oštećenja organa i tkiva, njihovo poreklo nije organske prirode, već psihološke. Psihološki faktori mogu uticati na uzrok, tok i ishod bolesti, ali i predstavljati takozvane faktore vulnerabilnosti, to jest faktore rizika, koji doprinose nastanku oboljenja ove vrste.
Psihološki faktori mogu biti odgovorni za javljanje neke bolesti, a nekada mogu pogoršati kliničku sliku i simptome organskog oboljenja koje već postoji, ili se određeni problem psihološke prirode može kombinovati sa već postojećim organskim oboljenjem (na primer anksioznost i srčana oboljenja).
Kako nastaju psihosomatska oboljenja?
Iza većine psihosomatskih oboljenja kao glavni uzrok stoji stres. Pod stresom se podrazumeva sve što zahteva psihofizičke napore organizma kako bi se prilagodio novonastaloj situaciji. Stresor je događaj koji izaziva napetost, dok stres pozdrazumeva psihofizičku reakciju organizma, čija je svrha prilagoditi se na stresor (Seli, 1936). Događaji koje jedinka doživljava kao stresne su drugačijeg su intenziteta kod različitih ljudi i mogu izazvati različite reakcije u zavisnosti od toga kako percipiraju događaj. Intenzitet stresa zavisi od toga koliko je iznenadan i koliko se osoba oseća sposobno ili bespomoćno da ga savlada. Stres mogu izazvati svakodnevni događaji, krupne životne promene, ali i stresne situacije sa kojima se osoba stalno susreće u okruženju.
Hans Seli je 1975. godine stres podelio na eustres i distres. Eustres je vrsta stresa koja nas priprema na za važan, ali subjektivno pozitivan životni događaj i motiviše nas na ostvarenje bitnih ciljeva i zadataka (ovakvu vrstu stresa može izazvati venčanje, priprema za novi posao, preseljenje). Problem predstavlja perzistentan, nerešiv stres, odnosno distres, koji može izazvati osećaj teskobe, straha, stalne napetosti i ometati normalno funkcionisanje osobe (za ovaj stres vezuju se događaji kao što je razvod, smrtni slučaj, otkaz na poslu).
Seli je u razlikovao tri faze kroz koje organizam prolazi tokom procesa adaptacije na stres i ove tri faze čine takozvani opšti adaptacioni sindrom na stres.
1. Faza alarma – ovde organizam pokreće niz fizioloških reakcija kako bi se prilagodio, a koje su identične reakcijama organizma u situaciji ,,bori se ili beži” (Kanon), kada se organizam priprema za odbranu i aktivira se simpatikus.
2. Faza otpora – ovo je faza u kojoj organizam teži da se pomoću svih mehanizama prilagodi na stresnu situaciju i postane otporniji na stresor (Gamulin i sar., 2002).
3. Faza iscrpljenosti – ovo je najvažnija faza ukoliko posmatramo ulogu stresa u nastanku psihosomatskih oboljenja. S obzirom da je organizam konstantno bio izložen stresu koji je crpeo njegovu snagu i rezerve, dolazi do iscrpljenosti i uslovno rečeno, organizam je u ovoj fazi najranjiviji. Najčešće, zbog opšte iscrpljenosti organizma koji je pokušao da se adaptira na stres, narušen je balans i organizam je slab, što dovodi do pada imuniteta i stvaranja pogodnog tla za raznorazna oboljenja (Kaličanin i sar., 2001). Kada doživljavamo da zahtevi za prilagođavanjem prevazilaze naše mogućnosti, kada se osećamo nemoćno i hronično iscprljeno, takva vrsta stresa vodi u psihosomatiku.
Ukoliko se organizam konstantno izlaže stresu i iznova i iznova prolazi kroz ovaj proces, biće sve slabiji i biće sve teže povratiti ravnotežu, što znači da može doći do razvoja oboljenja. Stres na ovaj način direktno utiče na organizam tako što ga oslabljuje i dovodi do pada imuniteta, međutim, uticaj stresa može biti i posredan tako što će dovesti do nesanice, gubitka apetita ili pribegavanju lošim navikama kao što su alkohol i pušenje, što ponovo dovodi organizam u nepovoljan položaj.
Oboljenja i simptomatologija
Najčešća psihosomatska oboljenja su:
· bolesti respiratornog sistema (bronhijalna astma)
· endokrina oboljenja (poremećaji u radu štitaste žlezde, dijabetes, hipoglikemija)
· kožne bolesti (akne, ekcemi, urtikarije)
· kardiovaskularne bolesti (hipertenzija, aritmija, angina pektoris)
· bolesti digestivnog trakta (dijareja, hronična opstipacija, čir na dvanaestopalačnom crevu ili želucu)
· Takođe, moguće je javljanje reumatoloških bolesti, migrene, ginekoloških problema i bolnih menstruacija, ili poremećaj i izostanak menstrualnog ciklusa.
Da li je sve u glavi?
Važno je napomenuti da psihosomatske reakcije nisu isto što i psihosomatski poremećaji. Psihosomatske reakcije su prirodne, jer naše emocije i psihološke reakcije prate njima komplementarne telesne reakcije. Moguće je javljanje glavobolje, mučnine, dijareje, hipertenzije, ubrzanog disanja, međutim, to su trenutne reakcije na stres i povlače se nakon što stresna situacija prođe. Ne postoji organska osnova za ove simptome i javljaju se u sklopu adaptacije na stres. O psihosomatskom oboljenju govorimo kada metode koje služe za dijagnostiku pokažu da postoji organsko oštećenje.
Takođe, za ljude sa psihosomatskim oboljenjima karakteristična je aleksitimija – nemogućnost osobe da verbalno izrazi svoja osećanja. I zaista, ljudi koji boluju od nekog psihosomatskog oboljenja skloni su da svoje emocije i osećanja upravo opisuju kroz telesne simptome, pa često nervozu opsiju kao mučninu i bol u stomaku, tugu ,,kao da ih nešto steže u grudima”, ili bes kao glavobolju. Ovaj problem obrađuje se i na psihoterapiji kako bi osoba naučila da prepozna i imenuje svoje emocije, diferencira ih, prepozna šta ih je izazvalo i samim tim i da radi na njihovoj regulaciji.
Psihosomatska oboljenja su ozbiljna stanja, koja zahtevaju i medicinsku i psihološku pomoć. Nekada stres, unutrašnji konflikti i svakodnevne brige prevazilaze kapacitet osobe da se sa njima nosi i neophodna im je pomoć. S toga, problem nije samo u glavi, već telo preuzima deo onoga što osoba svakodnevno internalizuje u sebe i izbacuje ga kao organski proizvod nagomilanog stresa i emocija, što se i te kako registruje na pregledu.
Važno je napomenuti razliku između somatoformnih i psihosomatskih poremećaja, čija granica nekada može izgledati veoma bledo zbog toga što mogu imati istu simptomatologiju. Međutim, radi se o sasvim različitim vrstama poremećaja. Dok kod psihosomatskih poremećaja postoji pokazatelj organskog oštećenja, kod somatoformnih poremećaja toga nema. U osnovi somatoformnih poremećaja leži tendencija ka izražavanju psihičkih tegoba kroz telesne simptome. Somatoformni poremećaji obuhvataju skup simptoma koji mogu upućivati na postojanje neke bolesti, ali nakon urađenih analiza vidi se da nema organskih pokazatelja da ta bolest zaista postoji i ne može se naći odgovarajuće medicinsko objašnjenje za postojanje simptoma. [a][b]
Predispocizicije za razvoj psihosomatskih oboljenja
Ne treba zanemariti nasledne faktore za razvoj psihosomatskih oboljenja, jer genetika igra važnu ulogu u nastanku ovih bolesti. Međutim, tu su i nezdrave navike kao što su manjak fizičke aktivnosti, nezdrava ishrana, pušenje, alkohol, neredovan san ili droga. Svi ovi faktori mogu povećati rizik od javljanja psihosomatskih oboljenja.
Postoje i određene osobine ličnosti koje mogu povećati rizik za nastanak psihosomatskih oboljenja.
Kardiolozi Fridman i Rozenman (Friedman and Rosenman, 1976) autori su A i B tipologije ličnosti, koja govori o određenim osobinama ličnosti i njihovoj povezanosti sa kardiovaskularnim oboljenjima.
Ličnosti tipa A su takmičarski nastrojeni ljudi, skloni radoholizmu, teže što boljem društvenom položaju, ali takođe imaju manjak samopouzdanja koji kompenzuju konstantnom težnjom da budu najbolji u svemu i ne mogu da kontrolišu ljutnju i bes. Tip B su smireni i strpljivi ljudi, koji su izveštavali da su generalno zadovoljni životom.
Istraživanja su pokazala da je tip A skloniji srčanim oboljenjima, pogotovo hipertenziji i infarktu miokarda. Skloni su pušenju i preteranoj konzumaciji hrane i alkohola (Bilić, 2009).
Vremenom je dodata još jedna kategorija koja govori o važnosti potiskivanja emocija, pogotovo ljutnje. Ljudi koji spadaju u D (distres) tip skloni su potiskivanju emocija, izbegavaju konflikte i neprijatnosti i teže da udovolje drugim ljudima. Imaju problema sa samopouzdanjem i generalno su preosteljivi na stres (Topić, 2010; prema, Begić, 2014). Poriču svoje emocije i skloni su da sebe vide kao ,,bespomoćne”. Istraživanja su pokazala da su ovi ljudi skloni autoimunim bolestima, astmi, lupusu i srčanim oboljenjima.
Ljudi sa dobro razvijenom veštinom emocionalne kontrole i regulacije, sa dobrim veštinama komunikacije i adekvatnim strategijama za prevladavanje stresa bolje reaguju na stres i brže prevazilaze stresne situacije. Ukoliko nisu u mogućnosti da savladaju stres, mogu regulisati svoje emocije u vezi sa stresnim događajem i samim tim smanjiti napetost organizma i omogućiti mu da se što pre vrati u balans.
Lečenje i prevencija
Lečenje ovih oboljenja podrazumeva kombinaciju propisane medikamentozne terapije, ali i psihoterapijski rad. Od pomoći je naučiti da se nosimo sa stresnim situacijama, da regulišemo emocije i naučimo kako da se nosimo sa svakodnevnim životnim izazovima, negativnim događajima i intenzivnim emocijama koje prate svaku stresnu situaciju.
Zdrave navike, rad na sebi i poboljšanje kvaliteta života i mentalnog zdravlja su faktori koji smanjuju rizik od nastanka ovih oboljenja i olakšavaju kliničku sliku i lečenje ukoliko osoba boluje od neke psihosomatske bolesti. Kada dođemo u stresnu situaciju, neki od adekvatnih načina savladavanja stresa jesu razrešavanje stresnog događaja, promena cilja u svrhu lakše ostvarivog i manje stresnog puta do cilja, savetovanje i psihoterapija, sagledavanje situacije iz drugog ugla, smanjenje obaveza ukoliko je manjak vremena za brigu o sebi i preveliki pritisak uzrok stresa, davanje oduška samom sebi i briga o svom zdravlju, fizička aktivnost, redovan san i regulacija sopstvenih emocija ukoliko već ne postoji mogućnost kontrole događaja i okolnosti.
Dakle, kada je u pitanju psihosomatika, telo i duh rade u timu, a to je jasan znak da treba brinuti podjednako i o jednom i o drugom. Uz adekvatnu brigu o svom mentalnom zdravlju, brinemo i o svom fizičkom zdravlju, učimo da se nosimo sa svakodnevnim izazovima i brigama i kanališemo to na adekvatan način koji neće štetiti našem telu.
Studentkinja psihologije: Jovana Simić
Reference:
Tomić, N. Somatoformni i psihosomatski poremećaji: Dijagnostička paralela. Klinika za somatoformne i psihosomatske poremećaje, Bolnica Benkstaun, Sidnej, Australija.
Arsić Komljenović, G., Mikić, D., & Kenić, J. Стрес и реакција на стрес.
Glavičić, K. (2021). Stres i psihosomatske bolesti. Sveučilište u Rijeci, Medicinski fakultet.
Ljubotina, A. Stres i psihosomatske bolesti u obiteljskoj medicini. Medicinski fakultet, Sveučilište u Rijeci.
Rajski, K. (2017). Zdravlje je odraz unutarnjeg mira: Uzroci i liječenje psihosomatskih bolesti.
